Roditelji, adolescenti i psihoterapeut

Adolescencija je na mnogo načina posebno razdoblje u životima svih nas, prelazni period iz detinjstva u odraslost, doba puno fizičkih, psihičkih, emocionalnih promena, turbulencija i izazova. Često imam klijente/kinjcouple-love-hugging-kissing-love-quotes-emotional-alone-sad-wallpapers-4e koji su uzrasta između 12 i 19 godina.
Terapijski rad sa adolescentima specifičan je iz više razloga. Jedan od njih je što oni pravno, a i na druge načine nisu odrasli. Ovo znači da vrlo retko dolaze na terapiju samostalno (naročito ako je u pitanju privatna praksa jer to zahteva novac, koji obezbeđuju roditelji), čak i ako je inicijativa za “razgovor sa stručnjakom” njihova.
Iz tog razloga u terapijskom odnosu nisu samo dve osobe, nego najmanje tri (ako oba roditelja imaju iste ciljeve za dete, usklađene vaspitne stilove ili ako sa terapeutom komunicira samo jedan roditelj), a najčešće četiri. Ovo znači da se prilikom određivanja ciljeva terapije moraju uzeti u obzir sve četiri (ili barem tri) strane.
Obično roditelj ima sopstvena očekivanja od terapije usmerene na njegovo dete (npr. “Popustila je u školi, želim da razgovarate sa njom da popravi ocene” ili “Njegov problem je što se druži sa lošim društvom”). Uz svo dužno poštovanje prema roditeljima, moram da im objasnim da je za sam terapijski proces važno da tinejdžer (ili dete bilo kog uzrasta) razvije motivaciju za terapiju. Zbog toga mi je, kao terapeutu, na prvom mestu problem koji adolescent definiše kao najvažniji ili najveći.
Dete može biti naterano da redovno dolazi na susrete, ali ne može biti naterano da na tim susretima učestvuje, da razgovara, deli misli ili osećanja, radi domaće zadatke… Njemu mora da se “isplati” vreme koje je utrošio u dolazak kod terapeuta, i zbog toga je prioritet problem koji tinejdžer izdvoji.
Sa druge strane, roditelji su važni saveznici u terapijskom procesu dece. Porodica je celina koju čine članovi. Psihoterapija je (najjednostavnije rečeno) proces promene osobe, odnosno jednog člana. Ako se jedan član promeni, ostali članovi mogu da podrže tu promenu, da joj se prilagode, i samim tim se i oni promene, stvaraju novi kvalitet odnosa sa tim članom. Mogu i da koče promenu, i vraćaju člana u pređašnje stanje, održavaju kvalitet odnosa kakav je bio. Odrasli klijenti imaju mogućnost da izaberu sa kim će živeti, na koji način i koliko će se viđati sa članovima svoje porodice, ili sa bilo kim drugim. Mladi nemaju tu mogućnost, oni žive u porodici, i zavisni su od nje. Zato je važno da i roditelji učestvuju u u psihoterapiji, da su saglasni sa postavljenim ciljem psihoterapije, i da ga podržavaju.
U okviru dogovora o terapiji sa roditeljima ali i klijentom, značajno je i definisati “pravilo poverljivosti”. U radu sa odraslim klijentima, ono se podrazumeva, međutim u radu sa adolescentima roditelji očekuju da budu detaljno informisani o procesu terapije, a i sam klijent (tinejdžer) očekuje da će terapeut da deli sa roditeljima njegovu intimu, jer oni su “naručioci posla”.
Uvek naglasim roditeljima da je zbog terapeutovog odnosa sa klijentom važno da razgovori budu poverljivi. Ovo znači da je poželjno i očekivano da se roditelji zanimaju za proces, ali da će klijent (adolescent) biti informisan o sadržaju razgovora, a da roditelji ne mogu da očekuju da će svaka informacija koju klijent podeli sa terapeutom, biti dostupna i njima. Ovo pravilo ne ograničava klijenta da sam ispriča roditeljima o terapiji. Isto tako, i klijentu je važno objasniti da postoje izuzetci iz pravila poverljivosti:
• U slučaju kada terapeut proceni da je klijent destruktivan (ima namere da povredi nekoga na bilo koji način; učestvuje u kriminalnim radnjama i sl.),
• U slučaju kada terapeut proceni da je klijent autodestruktivan (ima ideje o samoubistvu ili nameru da se ubije, samopovređuje se na bilo koji način, što uključuje sečenje, paljenje, ubadanje, učestvovanje u visokorizičnim aktivnostima kao što je na primer vožnja u pijanom stanju).

Adolescencija je možda period života u kome je podrška stručnjaka najpotrebnija, i neretko se sami tinejdžeri, ili roditelji obraćaju za pomoć psiholozima, pedagozima, psihoterapeutima. Rad sa klijentima ovog uzrasta je beskrajno zanimljiv, i na mnogo načina drugačiji. Ovaj tekst prikazuje samo neke specifičnosti tog odnosa.


Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s