Zašto psihoterapeuti idu kod drugih psihoterapeuta?

Nedavno me je prijateljica moje mame, kada je shvatila da ja sa vremena na vreme posećujem svog psihoterapeuta, pitala: „Zar ti, uz svo svoje znanje i iskustvo, ne možeš da sama rešiš svoje probleme?“

Moja prva misao, i sažet odgovor, bio je: Možda i mogu, ali neću!

A evo i zašto.

U toku edukacije za psihoterapeute, sve škole (transakciona analiza, geštalt, REBT, psihoanaliza…) psihoterapije zahtevaju od edukanata da i sami budu klijenti. Broj zahtevanih sati varira, ali uslov je isti. Svaki psihoterapeut imao je priliku da mnoge svoje sadržaje obradi u toku terapije. Osvrćući se na sadržaje koje je grupa edukanata, kojoj sam pripadala, obrađivala mogu da ih podelim u dve grupe: problemi koje smo stvorili u toku odrastanja i aktuelni problemi (te dve grupe nisu nužno nepovezane).

Problemi koje smo stvorili u toku odrastanja su na primer pogrešni zaključci o nama samima, naše definicije sebe i verovanja koje su kontraproduktivna za nas. Aktuelni problemi bili su: ne mogu da učim, ne mogu da se nateram da diplomiram, želim bebu a ne mogu da zatrudnim, konflikti sa roditeljima ili ostalim ukućanima i prijateljima, razvod, raskid, udaja, osamostaljivanje, problemi u poslu i tako dalje.

Mislim da za svaki problem, odnosno sadržaj, mora da postoji spremnost i motivacija da se baš sada bavimo njime. Za neke nisam bila spremna u toku edukacije, nisu mi predstavljali problem tada. Ili naprosto nisam bila u životnom dobu da bih imala te dileme i nedoumice tada (bila sam studentkinja, pa nisam imala probleme na poslu, ili razmišljanja o udaji i bebama). Ono što sam propustila da, iz bilo kog razloga, obradim na terapiji u toku edukacije, obrađujem sada.

Biti bolja verzija sebe je posao koji se ne završava u nekom prelomnom momentu života (diplomiranjem, udajom, sticanjem sertifikata), to je celoživotni proces.

A zašto ne sama, sa sobom?

Jedan od važnih razloga jeste što lični proces psihoterapije koristim kao priliku da učim, da bih bila bolja u radu sa klijentima. Od početka idem kod divne psihoterapeutkinje od koje sam puno naučila (i dobila). Povremeno, odem ciljano kod nekog drugog da dobijem drugačiji uvid ili pristup svom problemu, i da bih imala i drugačije modele psihoterapeuta, profesionalno.

Dalje, psihoterapeuti su ljudi, i imaju ljudske mane. Jedna od njih je subjektivnost! I kada znam šta je moj problem, i gde ili zbog čega grešim, ponekad mi nedostaje jedan komadić (ili više njih) da vidim celu sliku. Da povežem adekvatno delove svog iskustva, da mu pripišem objektivno značenje. Zbog toga idem na terapiju. Zbog toga mnogi klijenti dođu na terapiju.

Ponekad, objektivno sagledavam sliku, i jasno mi je sve, ali mi treba podrška, empatija. Smatram da su podrška koju dobijam od porodice i prijatelja neprocenjivi, ali drugačiji u odnosu na ono što dobijam od svog psihoterapeuta (ili kolega psihoterapeuta). Pristup, ideje, način podrške su drugačiji. Zbog toga se često oslanjam i na jedne i na druge. Zbog toga se mnogi klijenti, i pored svestrane podrške prijatelja i porodice, obraćaju i terapeutima.

I na kraju, upravo zbog toga što radim kao psihoterapeut, i zbog toga što sam bila klijent, znam prednosti odlaska kod psihoterapeuta, i bezrezervno ih koristim.